0 komentara

Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni.

Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni. Bila si siva kapa i mir u srcu skrušen. Plamenovi sutona u tvom se oku borili i lišće je padalo u vodu tvoje duše. Poput kakva bršljana uz moje ruke pripita, lišće je sabiralo tvoj glas tih i skrušen. Kriješ zaprepašćenja u kom je žedj mi gorela. Umilan plavi zumbul savijen vrh moje duše. Osećam, oči ti putuju i jesen je daleko. Siva kapa, ptičji glas i srce kuće prema kojoj su se selile moje duboke čežnje i gde sam slao poljupce vesele ko žar vruće.
Nebo s nekog broda. Polje sa bregova. Sećanje na tebe je svetlo, dim i mir jezera skrušen. Tamo za očima tvojim sutoni su izgarali. Suvo jesenje lišće se kovitlalo usred tvoje duše.

Pablo Neruda – Pamtim kakva si bila

Posted by

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.