Život ratnika nikako ne može biti hladan

‚‚Život ratnika nikako ne može biti hladan, usamljenicki i lišen osecanja, jer se zasniva na njegovoj ljubavi, odanosti i požrtvovanju prema njemu najmilijem. A ko je to, zapitacete, njemu najmiliji?…
‚‚Henarova ljubav, to je ovaj svet. Malocas je grlio ovu ogromnu zemlju, ali buduci da je tako mali, mogao je jedino da pliva po njoj. No zemlja zna da je Henaro voli i zato mu posvecuje pažnju. Zbog toga je Henarov život ispunjen do vrha i zato ce, ma gde bio, on biti pun. Henaro luta stazama svoje ljubavi i, magde bio, on je celovit.
Don Huan je cucnuo ispred nas. Nežno je pomilovao zemlju.
‚‚Ona je ta izuzetna ljubav dvojice ratnika‚‚ rece on. ‚‚Ova zemlja, ovaj svet. Za ratnika nema vece ljubavi….Jedino ako voli ovu zemlju s nepokolebljivom ljubavlju, covek se može rešiti svoje tuge‚‚ rece don Huan. ‚‚Ratnik je uvek radostan, zato što je njegova ljubav nepromenljiva i što ga njegova najmilija, ova zemlja, grli i daruje mu nepojmljive poklone. Tuga pripada samo onima što mrze nju koja pruža utocište njihovom bicu.‚‚
Don Huan ponovo nežno pomilova zemlju.
‚‚Ovo divno bice, koje je živo u u svim svojim najskrivenijim kucima i koje razume svako osecanje, umirilo me, izlecilo moj bol, a kad sam konacno potpuno shvatio da ga volim, naucilo me da budem slobodan.‚‚
Zacutao je. Tišina oko nas bila je zastrašujuca. Vetar je tiho zviždao i odnekud iz daljine donosio lavež usamljenog psa.
‚‚Oslušni taj lavež‚‚, nastavi don Huan. ‚‚ To je nacin na koji mi moja voljena zemlja pomaže da ti sad iznesem poslednje što imam da ti kažem. To lajanje je nešto najtužnije što covek može da cuje. Taj pseci lavež je sneni glas nekog coveka‚‚, rece don Huan. ‚‚Dolazi od neke kuce u onoj dolini prema jugu. To covek kroz lavež svog psa, buduci da su združeni u robovanju za ceo život, urla svoju tugu, svoju dosadu. Moli smrt da mu dodje i oslobodi ga teških i mukotrpnih okova života…Taj lavež i samoca koju on stvara govore o osecanjima ljudi‚‚ nastavi on. ‚‚Ljudi ciji je život bio kao jedno nedeljno popodne, popodne koje, sve u svemu, nije bilo bedno, ali zato vruce, dosadno i neprijatno. Znojili su se i mnogo nervirali oko sitnica. Nisu znali kuda da idu, šta da rade. Njih je to popodne ostavilo jedino sa secanjem na tricava uzrujavanja i jednolicnost, i onda se primaklo kraju; vec se spustila noc.‚‚
Protivotrov tom otrovu jeste u njoj‚‚, rece don Huan milujuci zemlju. ‚‚Objašnjenje vraceva ne može nikako osloboditi dušu. Uzmimo vas dvojicu. Dobili ste objašnjenje vraceva, ali to što ga znate, uopšte ne menja stvar. Usamljeniji ste više nego ikad, jer bez nepokolebljive ljubavi prema bicu koje vam pruža svoje okrilje, samoca je usamljenost.
Jedino ljubav prema tom velicanstvenom bicu može osloboditi ratnikov duh; a sloboda je radost, sposobnost, i prepuštanje uprkos tome što joj se covek suprostavlja. To je poslednja lekcija…

don Huan

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

One thought on “Život ratnika nikako ne može biti hladan”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *