0 komentara

Svaka knjiga je prizor tisine.

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reci u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne imnoge godine, samoce jednog coveka, tako da bi se moglo reci da se covek, sa svakom procitanom recju u knjizi, suocava s jednim delicem te samoce. Covek sedi sam u sobi i pise Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvnod samoce. Kad O. sedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog coveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog coveka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Pol Oster – Otkrivanje samoce

Posted by

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.