Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru

Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog.

Haruki Murakami „Južno od granice, zapadno od sunca“

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *