Uvela ruza
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da necu naci vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i cuvala kao ocinji vid… Znao sam ja sve to, pa ipak… Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuce, i nisi bila visa od mene. Pece me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda necu ono biti cemu tezim, koliko puta, kazem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
. . .
Nisi se udala. Svi su znali zasto neces, i vise ti se svetili nego sto su te sazaljevali. I ja sam znao, ali sam cutao. Nisam znao sta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i srecu ima. Bilo mi je tesko i mucno pri pomisli da ce te drugi grliti i ljubiti; da ce drugi piti ljubavi iz tebe, tog cistog, jos neproteklog izvora… A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao sta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za visu no ostale, ali ipak si bila nesto drugo, nesto sto me je sprecavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mucio, lomio, i topio gledajuci te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu…
Borisav Stankovic
