Prvi covek Rima

Iz gomile iskoraci Sula, ne više u paradnom srebrnom oklopu, vec propisno odeven u togu. Široko se osmehivao, ispružene ruke, citavim svojim bicem u ulozi pažljivog kvestora.
„Gaju Marije, Gaju Marije, nešto si zaboravio!“, viknu glasno, uhvativši Marija i okrenuvši ga neocekivano snažnim stiskom. „Covece, idi kuci i presvuci se!“, prošapta.
Marije otvori usta da se usprotivi, zatim primeti zlurado veselje u ocima Metela Numidskog, i sa savršenim osecajem za pravovremeno dodirnu šakom lice, spusti je i pogleda u dlan, sada crven. „Bogovi!“, uzviknu, komicnog izraza lica. „Iskreno se izvinjavam, uvaženi senatori“, dodade, ponovo zakoracivši ka njima. „Tacno je da žurim da se susretnem sa Germanima, ali ovo je smešno! Molim vas da mi oprostite. Vraticu se što je pre moguce. Zapovednicka odora – cak ni trijumfalna – ne sme se nositi na zasedanjima Senata unutar svetih granica Rima.“ I dok je dostojanstveno prelazio preko Azila prema Arksu, preko ramena dobaci: „Hvala ti, Lucije Kornelije!“
Sula se odvoji od tihih posmatraca i potrca za njim, što u togi nije bilo nimalo lako; njemu to, medutim, pode za rukom, pa cak i da izgleda prirodno.
„Zaista ti zahvaljujem“, rece Marije kada ga je Sula sustigao. „Ali zašto je to uopšte bitno? Sada ce morati da stoje na ledenom vetru citav sat dok ja operem ovo s lica i obucem toga praetexta!“
„Njima je bitno“, rece Sula, „a cini mi se da je bitno i meni.“ Njegove krace noge kretale su se brže od Marijevih. „Trebace ti senatori, Gaju Marije, i zato te molim da ih danas više ne ljutiš! Uopšte im nije drago što su svoju inauguraciju morali da dele s tvojim trijumfom. Zato nemoj da im utrljavaš so u rane!“
„Dobro, dobro!“, Marije je zvucao kao da se miri sa sudbinom. Sjurio se niz stepenice koje su vodile sa Arksa do stražnjeg ulaza njegove kuce, i tako silovito proleteo kroz vrata da je sluga koji je tu cekao pao na leda i poceo prestravljen da vice. „Zacepi, covece, ja nisam Gal, a ovo se dešava sada, ne pre trista godina!“, rece on, pa stade da doziva sobara, suprugu i slugu za kupanje.
„Sve je vec spremno“, rece kraljica medu ženama, Julija, smireno se osmehujuci. „Pomislila sam da ceš doci u žurbi, kao i obicno. Kada ti je vrela, svi cekaju da ti pomognu, i zato kreci, Gaju Marije.“ Zatim se okrenu ka Suli i uputi mu svoj ljupki osmeh. „Dobro došao, brate moj. Zahladnelo je, zar ne? Dodi u moju primacu sobu i zagrej se kraj mangala dok ti ja donesem kuvanog vina.“
„U pravu si, napolju je ledeno“, rece Sula, prihvatajuci krcag od svastike kada se s njim vratila. „Navikao sam se na Afriku. Mislio sam da se neprekidno kuvam, sve vreme dok sam pratio Velikog coveka, ali tek sam sada stvarno nastradao.“
Ona sede nasuprot njega, ljubopitljivo nagnute glave. „Šta se desilo?“, upita.
„O, ti si mu žena“, rece on, s prizvukom gorcine.
„O tome cemo kasnije, Lucije Kornelije“, kaza ona. „Prvo mi reci šta se desilo.“
On se suvo osmehnu, odmahnuvši glavom. „Znaš, Julija, volim tog coveka više nego bilo kog drugog“, rece, „ali mi ponekad dode da ga bacim davitelju u Tulijan!“
Julija se zakikota. „I meni“, rece utešno. „Znaš, to je sasvim razumljivo. On je Veliki covek, a sa takvima je veoma teško živeti. Šta je sada uradio?“
„Pokušao je da ucestvuje na inauguraciji obucen u trijumfalnu odoru“, rece Sula.
„O, dragi moj brate! Pretpostavljam da se pobunio zbog gubljenja vremena i stvorio sebi još gomilu neprijatelja?“, upita odana ali promucurna supruga Velikog coveka.
„Srecom, video sam šta smera da uradi uprkos svoj onoj crvenoj boji na njegovom licu.“ Sula se iskezi. „Po obrvama. Nakon tri godine s Gajem Marijem, svakom iole pametnom coveku lako je da mu cita misli iz pokreta obrva. Uvijaju se i skacu, kao da govore – ma, ti to sigurno najbolje znaš, ti sigurno nisi glupa!“
„Da, znam to“, rece ona, uzvracajuci mu osmehom.
„Bilo kako bilo, stigao sam prvi do njega, i viknuo mu kako je na nešto zaboravio. Uh! Na tren ili dva sam zadržao dah, pošto sam video kako mu je navrh jezika da me pošalje da skocim u Tibar. Onda je video kako Kvint Cecilije Numidski samo ceka, i promenio je mišljenje. Kakav glumac! Mislim da su svi osim Publija Rutilija zaista pomislili kako je stvarno zaboravio u šta je odeven.“
„O, hvala ti, Lucije Kornelije!“, izusti Julija.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, rece on iskreno.
„Još kuvanog vina?“
„Da, molim.“
Kada se vratila, nosila je još i pladanj vrelih zemicki. „Evo, tek su ispecene. Meke su i punjene kobasicama. Strašno su dobre! Naš kuvar ih stalno sprema za Mladog Marija. On prolazi kroz groznu fazu i nece da jede ništa što bi trebalo.“
„Moja deca jedu sve što pred njih stave“, rece Sula, najednom ozarenog lica. „O, Julija, kako su samo lepa! Ranije nisam znao da išta može biti tako – tako – savršeno!“
„I meni su dragi“, rece njihova tetka.
„Voleo bih da su i Julili“, dodade on, a lice mu se smraci.
„Znam“, kaza Julilina sestra tiho.
„Šta je to s njom? Da li ti znaš?“
„Mislim da smo je razmazili. Znaš, naši otac i majka nisu želeli cetvrto dete. Imali su dva sina, i kada sam se ja rodila, nije im smetalo što su dobili kcer, da zaokruže porodicu. Ali je Julilino rodenje bilo neocekivano. A bili smo i previše siromašni. I tako, kada je malo poodrasla, svi su je sažaljevali, bar mi se tako cini. Posebno majka i otac, pošto je nisu želeli. Nalazili smo opravdanje za sve što bi uradila. Kada bi u kuci našli sestercij ili dva viška, ona ih je dobijala da ih potroši na svoje hirove, i nikada je nisu korili zato što ih uludo baca. Pretpostavljam da je u njoj oduvek postojala neka mana, ali joj nismo pomogli da se s njom izbori – nismo je ucili strpljenju i uzdržanosti, a trebalo je. Julila je rasla u uverenju da je najvažnija osoba na svetu, i takva je i odrasla, sebicna i u sebe zaljubljena, i puna samosažaljenja. Krivica je uglavnom na nama. Ali je sirota Julila ta koja sada pati.“
„Ona previše pije“, rece Sula.
„Da, znam.“
„I jedva da se ikada zanima za decu.“
Juliji navreše suze. „Da, i to znam.“
„Šta da radim?“
„Znaš, mogao bi da se razvedeš“, rece Julija, dok su joj suze tekle niz obraze.
Suline ruke poleteše ka njoj, umrljane od sadržine zemicki. „Kako to da uradim, kad cu biti odsutan iz Rima dokle god to bude bilo potrebno da bi se savladali Germani? A ona je i majka moje dece. Nekada sam je zaista voleo.“
„To stalno govoriš, Lucije Kornelije. Ako voliš – onda voliš! Zašto bi ti voleo manje od drugih ljudi?“
Ali to je dirnulo u osetljivo mesto. On se zatvori. „Nisam odrastao okružen ljubavlju, pa nikada nisam naucio kako se to radi“, rece, deklamujuci svoj uobicajeni odgovor. „Više je ne volim. U stvari, mislim da je mrzim. Ali ona je majka moje kceri i moga sina, i sve dok Germani ne budu pobedeni, Julila je sve što oni imaju. Ako se razvedem od nje, uradice nešto teatralno – poludece, ili ce se ubiti, ili ce utrostruciti kolicinu vina koju pije – ili ce uraditi nešto cetvrto, jednako ocajno i nepromišljeno.“
„Da, u pravu si, razvod nije rešenje. Ona ce sasvim izvesno nauditi deci više nego što trenutno može.“ Julija uzdahnu i obrisa oci. „Zapravo, u našoj porodici trenutno postoje dve žene u nevolji. Mogu li da ti ponudim drugo rešenje?“
„Šta god, molim te!“, uzviknu Sula.
„Dakle, moja majka je ta druga žena u nevolji, vidiš. Nije srecna što živi sa bratom Sekstom i njegovom suprugom i sinom. Vecina nevolja izmedu nje i moje klaudijevske snaje potice od toga što moja majka još vidi sebe kao gospodaricu kuce. Neprekidno se svadaju. Klaudijevci su tvrdoglavi i vole da namecu svoju volju, i sve žene iz te porodice vaspitavane su tako da preziru stare ženske vrline, a uverenja moje majke potpuno su suprotna tome“, objasni Julija, tužno odmahujuci glavom.
Sula pokuša da izgleda pronicljivo i opušteno, suocen sa svim tim ženskim nevoljama, ali ne rece ni rec.
Julija s mukom nastavi. „Mama se promenila nakon smrti moga oca. Izgleda da niko od nas nije shvatao koliko je veza medu njima bila snažna, niti koliko je ona zavisila od njegove mudrosti i vodstva. Zato je postala nemirna i naprasita i svemu nalazi mane – o, ponekad je zaista nepodnošljivo kriticna! Gaj Marije je video koliko je nesrecno stanje kod kuce, i ponudio je da mami kupi vilu, negde na moru, da bi siroti Sekst napokon imao malo mira. Ali se ona bacila na njega kao divlja macka, i rekla da jasno vidi kada je više ne žele, i pitala da li ce je smatrati za verolomnicu ako se odrekne prebivališta u svojoj kuci. Uh!“
„Znaci, hoceš da pozovem Marciju da živi sa Julilom i sa mnom“, rece Sula. „Ali zašto bi joj se taj predlog dopao, ako vec vila kraj mora nije upalila?“
„Zato što je znala da je predlog Gaja Marija bio jednostavno nacin da je se otarase, a u poslednje vreme je previše džangrizava da bi udovoljila ženi sirotog Seksta“, iskreno ce Julija. „Poziv da živi s tobom i Julilom nešto je sasvim drugo. Kao prvo, živela bi odmah do svoje stare kuce. A drugo, osecala bi da je željena. Korisna. A i držala bi Julilu na oku.“
„Da li ce hteti da to radi?“, upita Sula, ceškajuci se po glavi. „Iz Julilinih prica sam shvatio da nikada ne dolazi u posetu, bez obzira na to što živimo vrata do vrata.“
„I ona i Julila se takode svadaju“, rece Julija, pocinjuci da se osmehuje kako su joj brige bledele. „O, kako se samo svadaju! Julili je dovoljno da je samo ugleda kako ulazi na prednja vrata, i vec je tera nazad kuci. Ali ako je ti pozoveš da živi s vama, Julila nece moci ništa da uradi.“
I Sula se takode osmehivao. „Zvuci kao da si baš odlucila da od moje kuce napraviš Tartar“, rece.
Julija izvi obrvu. „Zar te to brine, Lucije Kornelije? Na kraju krajeva, ti neceš biti tu.“
Umocivši ruke u zdelu s vodom koju mu je pružio sluga, Sula odgovori dizanjem jedne obrve. „Hvala ti, svastiko.“ Zatim ustade, naže se, i poljubi Juliju u obraz. „Sutra cu posetiti Marciju i zamoliti je da dode i živi sa nama. I bicu veoma otvoren sa razlozima za taj poziv. Sve dok znam da su mi deca okružena ljubavlju, mogu da podnesem da budem daleko od njih.“
„Zar tvoji robovi ne paze dobro na njih?“, upita Julija, ustajuci i sama.
„O, robovi su ih nacisto razmazili“, rece otac te dece. „Moram da priznam, Julila je za vaspitacice nabavila odlicne devojke. Ali to ce ih pretvoriti u robove, Julija! Male Grke ili Tracane ili Kelte ili koje god narodnosti vaspitacice bile. Bice puni najludih praznoverica i obicaja, prvo ce misliti na stranim jezicima, a tek onda na latinskom, posmatrace roditelje i rodake kao neke daleke i stroge autoritarne figure. Hocu da moja deca budu valjano podignuta – po rimskim obicajima, od strane jedne Rimljanke. Ta žena bi trebalo da bude njihova majka. Ali pošto sumnjam da ce se to dogoditi, ne vidim bolje rešenje nego da ih podiže njihova srcana baka, Marcija.“
„Odlicno“, rece Julija.
Krenuli su ka vratima.
„Da li me Julila vara?“, upita on iznenada.
Julija se nije pretvarala da je zapanjena, a nije osetila ni bes. „Prilicno sam sigurna da ne, Lucije Kornelije. Vino je njen porok, a ne muškarci. Ti si muško, pa ti se cini da su muškarci mnogo gori porok od vina. Ne slažem se. Smatram da vino može nauditi deci mnogo više od neverstva. Neverna žena nece zapostaviti decu, niti ce dozvoliti da joj kuca propadne. Pijana hoce.“ Mahnula je rukom. „Samo da mama što pre preuzme stvari u svoje ruke!“
Gaj Marije ulete u sobu, propisno odeven u purpurom obrubljenu togu, sa izgledom pravog konzula. „Hajdemo, Lucije Kornelije, hajdemo! Da se vratimo i završimo s predstavom pre nego što sunce zade i pojavi se mesec!“
Njegova supruga i pašenog razmeniše tugaljive osmehe, i dva muškarca krenuše na inauguraciju. 

Kolin Mekalou

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *