Dubliners

Ovoga puta nije mu bilo spasa: bio je to treci udar. Iz noci u noc sam prolazio pored te kuce (bio je raspust) i pazljivo promatrao osvetljeno prozorsko okno: a iz noci u noc sam ga zaticao osvetljenog na isti nacin, slabo i ravnomerno. Da je umro, mislio sam, video bih odsjaj sveca na zatamnjenim zastorima, jer sam znao da dve svece moraju biti postavljene pored glave pokojnika. Cesto mi je govorio:“Necu ja jos dugo na ovome svetu“, a ja sam mislio da tek tako prica. Sada znam da je govorio istinu. Svake noci, kada bih pogledao u prozor, tiho bih sam sebi izgovorio rec – paraliza. Uvek mi je cudno zvucala u usima, kao i rec gnomon kod Euklida i rec simonija u katehezisu. Sada mi je zvucala kao ime nekog zlog i gresnog bica. Ispunjavala me je strahom, a ipak sam ceznuo da joj se priblizim i posmatram njeno razorno dejstvo…

…Zeleo sam da udjem i da ga pogledam, ali nisam imao hrabrosti da zakucam. Otisao sam lagano suncanom stranom ulice, citajuci u prolazu pozorisne oglase po izlozima. Izgledalo mi je cudno da ni ja ni taj dan nismo bili raspolozeni za zalost, pa sam se cak i naljutio kada sam u sebi otkrio osecanje slobode – kao da sam se njegovom smrcu necega oslobodio. Studirao je na Irskom seminaru u Rimu i ucio me da pravilno izgovaram latinski. Pricao mi je price o katakombama i Napoleonu i objasnio mi znacenje raznih obreda Sluzbe i odezdi koje su svestenici nosili. Ponekad se zabavljao postavljajuci mi teska pitanja, pitajuci me sta bi covek trebalo da ucini u ovoj ili onoj prilici, ili da li je tamo neki greh smrtan ili oprostiv, ili su to samo nedostaci. Njegova pitanja su mi pokazivala koliko su slozene i tajanstvene bile pojedine institucije Crkve, za koje sam ja smatrao uvek da  su najprostije cinjenice. Duznosti svestenika prema tajnosti ispovesti i pricescu izgledale su mi tako ozbiljne da sam se pitao kako uopste bilo ko moze da smogne toliko hrabrosti u sebi te da ih se prihvati; a nisam se ni iznenadio kada mi je rekao da su pojedine knjige, koje objasnjavaju sva ta komplikovana pitanja i koje su napisali crkveni oci, debele kao Postanski Imenik i stampane tako gusto kao sudski oglasi po novinama. Kada sam mislio o tome, cesto nisam mogao da pronadjem nikakav odgovor, ili tek neki glupav i manjkav, na sta bi se se on osmehnuo i dva-tri puta klimnuo glavom. Ponekad bi me preslisao sva otpevavanja na Sluzbu, koja me je treao da ucim napamet, i dok sam ih mrmljao, zamisljeno se osmehivao i klimao glavom; povremeno bi uguravao gomilice duvana u obe nozdrve naizmenicno. Kada bi se osmehnuo, otkrivao je velike pozutele zube, dok mu je jezik lezao na donjoj usni – navika zbog koje sam se osecao nelagodno u pocetku naseg poznanstva, pre nego sto sam ga dobro upoznao.

James Joyce

Objavljeno od strane

Ivan Minic

Me, version 1.0 RC1.

One thought on “Dubliners”

  1. Odlican interfejs…interesantan raspored…teme…odlicno ti je ovo sve! You`ve been bookmarked.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *